U ovom članku ćete videti odgovore na par pitanja koja često izazivaju nedoumicu kod ljudi kada čitaju odnosno razmišljaju o Velikom prasku

– Da li teorija Velikog praska implicira da je svemir nastao ni iz čega?

Ne. Teorija Velikog praska ne govori ništa o tome kako je tačka, iz koje je svemir krenuo da se siri (tehnički izraz za tu tačku je singularitet), nastala. Teorija ne govori ništa ni o samom singularitetu (zbog toga što još uvek nemamo teoriju kvantne gravitacije, tzv. “teoriju svega” koja bi trebalo da bude u stanju da objasni takva ekstremna stanja, kakav je singularitet), tako da mi ne znamo ni zbog čega je svemir krenuo da se širi. Ono šta teorija Velikog praska govori jeste šta se dešavalo nakon što je svemir krenuo da se širi. Šta je bilo pre toga, nauka na trenutnom nivou ne može da da odgovor koji bi se mogao testirati. Međutim postoje mnoge hipoteze o tome, jedna recimo predviđa pulsirajući univerzum, koji konstantno prolazi kroz cikluse širenja i sažimanja. Moderni posmatrački rezultati izgleda da pobijaju ovu hipotezu (o tome više u nekom od narednih članaka). Druga hipoteza je da je univerzum vrsta kvantne fluktuacije, nastao iz ničega. Naime kvantna mehanika dozvoljava spontano narušavanje zakona o održavanju energije, prilikom kog se za veoma kratko vreme (u pitanju su milijarditi delovi sekunde) mogu stvoriti tzv virtualne čestice, ali više o ovome kao i o načinu na koji bi ova pojava omogućila stvaranje univerzuma iz ničega u nekom od narednih nastavka.

– Kroz šta se to univerzum širi?

Odgovor na ovo pitanje je veoma jednostavan. Ne širi se ni kroz šta. Ali koliko taj odgovor bio jednostavan toliko je on i težak za razumevanje. Univerzum se ne širi ni u šta zbog toga što van njega ne postoji prostor, prostor je svojstvo univerzuma i u njemu se stvara. Ne postoji ništa van univerzuma, šta više ne postoji ni ono „van univerzuma“ (ovo ne mora nužno da bude tačno, postoje mnoge teorije koje dozvoljavaju postojanje paralelnih univerzuma tako da bi se na neki način moglo reći (premda nisam siguran koliko bi to bilo ispravno) da van našeg univerzuma postoji neki drugi univerzum, ali u ovom tekstu ja ću se zadržati samo na one ideje koje su proverljive na trenutnom naučno-tehnološkom stepenu razvitka). Ovo je težak koncept za razumevanje, ja lično ne mogu da zamislim „ništa“. Najviše što mogu jeste prazan prostor (vakuum), ali ne i nešto što što nije prostor i što ne zauzima isti. Takođe mi je kontra-intuitivna tvrdnja da nešto može da se širi kroz ništa, moj mozak naviknut na svakodnevne pojave, podrazumeva da kada se nešto širi, recimo balon, da se on širi kroz prostor, međutim ovde imamo situaciju da se sam prostor širi i da ne postoji ništa van njega kroz šta se on širi. Tu dolazimo do uvida da naši umovi nisu tako moćni kao što ponekad volimo da mislimo, mi ne možemo da zamislimo recimo neku potpuno novu boju, četvrtu (ili neku višu) dimenziju prostora… isto tako većina nas ne može da zamisli kako se prostor širi, ali da pitome ne postoji ništa u šta (ili kroz šta) se on širi.

– Da li postoje još neki dokazi koji idu u prilog teorije Velikog prasak?

Da. Pored mikrotalasnog šuma, o kojem je bilo reči u prošlom članku, i samog širenja univerzuma, o kojem je bilo reči u prvom članku iz ovog serijala postoji još par dokaza u prilog teorije velikog praska. Jedno predviđanja teorije Velikog praska je i sastav univerzuma. Naime teorija predviđa da bi rani univerzum (pre formacije zvezda) trebao da se sastoji od oko 75% vodonika i oko 25% helijuma, i od deuterijuma (izotop vodonika), litijuma i berilijuma u tragovima(desetim i stotim delovima procenta). Postoje precizni matematički modeli koji ovo predviđaju, ali poenta je u tome da je u prvim trenucima nakon velikog praska temperatura bila dovoljno visoka za formaciju gore navedenih atomskih jezgara, ali ne i dovoljno velika za formaciju težih jezgara (teža jezgra su se formirala kasnije u termonuklearnim reakcijama unutar zvezda, kao i u supernovama, eksplozijama koje nastaju kada super-masivne zvezde postanu nestabilne). Prilikom posmatranja ranih (dalekih) galaksija kod kojih se sastav nije znatno izmenio u odnosu na ovaj koji je postojao u ranom univerzumu zapažen je upravo takav sastav, kakav teorija predviđa. Više o ovome u nekom od narednih članaka.
Još jedan dokaz u prilog teoriji velikog praska je evolucija galaksija. Naime zabeleženo je da su stare (daleke) galaksije dosta drugačije sturkture od mladih galaksija kakav je naš mlečni put. Ovo je u suprotnosti sa teorijom večnog stanja zbog toga što ova teorija predviđa da se univerzum na njegovoj najvećoj skali ne menja

– Kada se desio Veliki prasak?

E ovo pitanja zaslužuje (barem) jedan poseban članak, tako da odgovor na pitanje koliko je star naš univerzum i na osnovu čega se došlo do te brojke saznaćete narednog puta.