Put kroz Dolinu senki je bio težak, isuviše težak.
Dani su bili pakao, noći ledene.
Mnogi od nas nisu bili dovoljno snažni, dovoljno besni, dovoljno hrabri da prežive.
Iza nas su ostajale plitke rake i koraci koje je vetar neumoljivo brisao čim bi podigli izranjavana stopala.
Neki su poludeli i samo odlutali. Nisu mogli da izdrže više, pa su odlučili da postanu obrok lešinarima.
Ipak, nekolicina nas nije mogla da stane.
Bolovi su nam kidali meso i duše, ali nismo prestajali da koračamo.
Nismo mogli.
Išli smo da gledamo film… AVATAR…

Čemu ovaj nebulozni uvod? Čisto zbog dramskog efekta, deluje mi kao da daje recenziji na težini.

Zapravo, išli smo starim putem iz Novog Sada u Beograd.A sada, reč-dve o samom ostvarenju.

Film AVATAR ima mnogo kvaliteta, ali po mom skromnom mišljenju, njegov najveći uspeh jeste stvaranje sasvim novog i neverovatnog, a istovremeno prožimajućeg sveta. Ovo je moguće zato što je čovek napokon dostigao sledeći korak u filmskoj umetnosti. 3D naočare za AVATARA nisu osvežavajuća igračka, one su jedini pravi način da se ne samo pogleda univerzum udaljenog meseca Pandore, već da se bukvalno iskusi.

Teško je poverovati, ali za ovaj kvalitativni pomak najodgovorniji je um Džejmsa Kameruna. Bez obzira što je već mnogo meseci bilo jasno da će njegov film biti hit, a tehnika snimanja uspešno plasirana drugim filmskim stvaraocima kao što je Piter Džekson ili Stiven Spilberg, Kamerun je bio strplji i umesto da srlja, pažljivo je izgradio sve neophodne stubove filmskog dela koji bi drugim ljudima bili na drugom mestu.

Zato, AVATAR ne daje spektakularnu priču, niti razvoj likova. Osnovna premisa, odlazak bivšeg hendikepiranog marinca Džejka na mesec Pandora i njegovo postepeno otkrivanje ovog vanzemaljskog sveta kroz telo veštački stvorenog humanoida lokalne rase Na’vi nije posebno nova niti neobična, ali je dovoljno dobra, kao i sve ostalo; dovoljno dobro da ne bode um nelogičnostima ili propustima, što je meni kao gledaocu dalo svu slobodu da zajedno sa Džejkom istražujem svet koji je i za mene nov i uzbudljiv.

Igre boja, oblika i pokreta, savršeno sinhronizovanih sa zvukom u punom 3D okruženju, bez preterivanja, zakucavaju za sedište.

Snaga filma da gurne u sebe bez trunke zadrške nije viđena na ovako univerzalnom planu mnogo godina, možda čak od vremena velikih serijala poput Indijane Džonsa ili originalnih Ratova Zvezda. A ta energija kulja sa bioskopskog platna i preliva se u našu stvarnost na način koji je u meni probudio nešto što mi je dozvoljavalo pre mnogo godina da se zajedno sa Gunisima spuštam niz mračne pećine piratskog legla ili da sa Martijem Mekflajom u Delorijanu putujem kroz vreme.

Ivica Milarić

Šta reći za Avatar što već nije rečeno? Možda treba obratiti pažnju na segment filma o kome se ili ne priča, ili se priča u mlakim, pa čak i negativnim tonovima. Reč je o samoj priči. Da se razumemo, vizualna orgija koja vas dočekuje na početku filma i ne daje vam predaha do samog kraja je tako fantastična, tako imerzivna, bilo da je reč o 3D ili „običnoj“ verziji projekcije, da su zli jezici koji su se teško prevarili kritikujući Avatar i najavljujući njegovu prosečnost i propast na osnovu trejlera (koji zaista nisu odgovarali neverovatnom hajpu) – prosto morali negde da skrenu negativne komentare. Vizualni aspekt filma im za to nije dao mogućnosti – tvrditi da Avatar nije najspektakularniji audio-vizualni doživljaj sedme umetnosti do sada može da se oprosti samo slepima i duhovno praznim ljudima. Štaviše, vizualna lepota filma na više mesta zalazi u domen umetnosti, a vešina potrebna da se ona tako dobro tehnički realizuje je nešto o čemu drugi režiseri mogu samo da sanjaju. Sanjati je prava reč – Kameron nam je preneo san, i svaka mu čast.

Ali zato je priča predstavljala fantastično mesto za deponovanje „pametnih“ opaski. Evo šta je moglo da se čuje na sve strane: „Priča je već viđena“ – a koja to nije? „Priča je Pokahontas u svemiru“ – a kada smo to zamerali Dizniju i Piksaru, dok su prepričavali poznate priče, uključujući i onu o samoj Pokahontas, na divan i dirljiv način? „Priča je puna klišea“ – a kada su klišei ovako prijali i bili ovako zabavni?

Da Na’viji ne posećaju na indijance koje smo toliko puta videli u filmovima poput „Plesa sa Vukovima“, da li bi se osećali dovoljno udobno da se prepustimo Kameronovom divnom i opčinjavajućem svetu? Da nema poznatih arhetipova dobre princeze-ratnice, heroja pokajnika, fanatičnog negativca – da li bi mogli toliko da prihvatimo Pandoru kao neko mesto koje je tako daleko, tako egzotično, a tako blizu?

ilm nije samo priča, nije samo režija i nije samo skup efekata. Film je složen proizvod, sinergija svih svojih elemenata. Priča Avatara sama za sebe ne bi bila posebna, ne bi čak bila ni dobra – ali u sklopu fantastične naracije, neverovatnog dizajna i hipnotišuće lepote, propraćena divnom Hornerovom muzikom i lepom – ako ne previše složenom i dubokoumnom – porukom, ona je odlična. Bez prevelikih nelogičnosti, bez delova koji kvare iskustvo (nešto što je teže postići nego što deluje) – baš kao i u Diznijevim filmovima – ona je jednostavna i privlačna. I kao takva, samo pojačava utisak koji Avatar ostavlja na gledaoca. U pitanju je jedan od najzabavnijih filmova ever,film u kome sam najviše uživao u ovoj, a moguće i svim prethodnim godinama. Kameron ne samo da je odbranio svoj moćni tron – mislim da je i proširio svoje kraljevstvo. Za kraj, pozajmiću reči jedne vrlo posebne osobe i reći: ovo je film koji planiram da puštam svojoj deci.

Ivan Zorkić

Posle godina odsustva iz Holivuda, Džejms Kameron se vratio filmu i to žanru kojeg najbolje zna da radi i koji ga je definisao kao filmskog stvaraoca: SF.

Teško je govoriti o ovom filmu bez upotrebe superlativa, jer sve je odrađeno do savršenstva, kako sa tehničke, tako i sa scenarističke i glumačke strane. Ako zanemarimo spektakularne specijalne efekte i fantastičnu 3D prezentaciju, ostaje priča. Tu je bez ikakve dileme Kameron i dalje neprevaziđen. Retko ko je danas sposoban da napravi blokbaster film sa dušom. To je klasicna prica o sukobu civilizacija, dobra i zla, tehničkog “napretka” i harmonije sa prirodom. Ponosna i miroljubiva rasa Na’Vi je sukobljena sa najgorim mogućim što ljudska rasa ima da ponudi: pohlepa, neznanje, nasilje. Film na momente poseduje neverovatan emotivni naboj koji gledaoca teško može ostaviti ravnodušnim, posebno u sceni uništenja sela klana Omatikaja. Svega par rečenica fenomenalno odslikava gorerečeno kada korporativni šljam, kojeg sjajno igra Đovani Ribisi, kaže: “Ma to je samo gomila plavih majmuna na drveću”. Naravno da je analogija sa stradanjem severnoameričkih  Indijanaca jasna, na tu kartu se i igralo.

Glumačka ekipa je odlicna, gde se pored standardno dobrih Sama Vortingtona i Sigurni Viver izdvaja Zoi Saldana koja je maestralno odigrala lik Neytiri, prelepe i plemenite ratnice Omatikaja klana i Stiven Leng kao zastrašujuci pukovnik Kuarič.

Da li je film remek delo ili ne, samo će vreme na to dati definitivan odgovor. Ali ono što smo zasigurno dobili je prokleto dobar film i početak nove filmske trilogije koju je Kameron vec najavio.

Aleksandar Đorđević