Ovo je teško i vrlo uznemiravajuće ostvarenje, od početka do kraja. U njemu, grupa vojnika, delegirana da pronađe razloge zašto malo, izolovano selo i dalje nije pogođeno kugom doputuje u obližnji manastir.
Tamo, oni od opata traže monaha koji će im biti vodič. Mladi Desmond se prijavljuje, željan da pronađe svoju devojku koja se takođe krije blizu tog mesta.

Ubrzo, oni polaze na put smrti, užasa i sumnje u boga.

Tokom više od jedne scene, BLACK DEATH me je podsetio na film VALHALLA RISING. Kao i u njemu, ovde nam režiser daje kombinaciju eksplicitnog nasilja i nadrealnih situacija i okruženja.
Ovom doprinosi i horska muzička podloga, koja daje dodatno isčešenje, kao i zanimljiva kamera iz ruke, ali, srećom, bez brzih, konfuznih prelaza koji su inače veoma popularni poslednjih godina.

Iako glavna priča prati lov na uzrok bezbožništva, postoje i druge niti koje sa sa njom prepliću.
Niko od likova, ni glavni ni sporedni, ne prilazi stereotipima koji su klasični za filmove smeštene u srednjovekovni period, već daje prilično uverljive religijske fanatike, plaćenike fokusirane na lično preživljavanje, preplašene seljake i racionalne, nemilosrdne seoske starešine.
Jedino je malo zabrinjavajuće činjenica da će, ukoliko nastavi sa ovakvim odabirom uloga, Šon Bin uskoro početi da nosi mač i u stvarnom životu.

Jedan od najjačih strana jeste igranje filma sa idejom natprirodnog, koja je odrađena tako dobro da ne uništava gledanje niti, sa druge strane, trivijalizuje zaplet.

Režiser, Kristofer Smit, može da bude ponosan – napravio je film koji u jednakoj meri funkcioniše kao žanrovsko ostvarenje, ali i kao kontemplacija na temu da li u poludelom vremenu uopšte ima ne-poludelih ljudi.