Ovih dana ste, verovatno, imali priliku pročitate vest da je Voyager 1 ušao umeđuzvezdani prostor. Razlog tih članaka jeste činjenica da je to verovatno istina. Naime, detektori na Voyager-u su počeli da detektuju višak visokoenergetskih čestica koje ne potiču sa Sunca, kao i manjak niskoenergetskih čestica koje potiču sa Sunca. Oba ova zapažanja upućuju na to da Voyager napuša heliosferu (oblast dominantnog Sunčevog uticaja) i ulazi u međuzvezdani prostor.

Voyager je lansiran 1977 godine, trenutno se nalazi na 122 astronomske jedinice (Astronomska jedinica iznosi 150 000 000 km) od Zemlje, i predstavlja najudaljeniji objekat čovekove izrade. Kreće se brzinom od oko 17km/s (što iznosi oko 61.000km/h, ) tako da predstavlja i jedan od najbržih objekata koje je čovek napravio (poređenja radi Konkord je leteo brzinom od oko 2100km/h). Čisto da slikovitije vidite o kojim brzinama se radi – udaljenost Beograda od Njujorka (ako me Gugl nije slagao) iznosi oko 7.200km, Voyager-u je potrebno 7 minuta da prevail tu udaljenost, a do Pariza bi mu trebale 52 sekunde.

Voyager nije usmeren ni ka jednoj određenoj lokaciji, ali pretpostavimo da je usmeren ka nama najbližoj zvezdi, Proksimi kentaur, čisto da bi ste stekli predstavu o međuzvezdanim dimenzijama. Proksima je od Sunca udaljena 4,24 svetlosne godine. Jedna svetlosna godina ima oko 9.400.000.000.000 km. Voyager-u, koji se kreće brzinom od 61.000km/h, će trebati oko 17.500 godina da pređe jednu svetlosnu godinu, tj. do Proksime će mu trebati oko 74. 500 godina.

Pretpostavimo sada da se on kreće prema nama susednoj Andromedinoj galaksiji. Pretpostavimo takođe da se udaljenost između naše galaksije, Mlečnog puta, i Andromedine galaksije ne menja (ovo nije tačno, udaljenost između naše i Andromedine galaksije nije fiksna, ali čistoda steknete sliku o njenoj trenutnoj udaljenosti). Andromedina galaksija je udaljena oko 2.500.000 svetlosnih godina. Dakle, ako Voyager-u treba 17.500 godina da pređe udaljenost od jedne svetlosne godine, do Andromedine galaksije bi mu trebalo 43 milijarde godina, tojest oko tri puta više vremena nego što je proteklo od velikog praska. Koliko bi mu trebalo do ivice vidljivog univerzuma neću ni da računam.

Dok je još uvek bio blizu, tu negde pored Saturna, okrenuo je svoju kameru po poslednji put ka Zemlji, i uslikao čuvenu fotografiju Zemlje – Plava tačka u beskraju.

Na klipu ispod možeta da čujete odlomak iz istoimene knjige Karla Segana, posvećen ovoj fotografiji.