Maksimalna brzina kojom neki objekat (čestica) može da putuje u našem univerzumu je brzina svetlosti u vakuumu, ona iznosi 300.000km/s. Ovu brzinu mogu da dostignu samo čestice bez mase (tj. one u vakuumu mogu samo tom brzinom da se kreću). Matematika kaže da kada bi poželeli da neku česticu (ili telo) sa masom probali da ubrzamo do brzine svetlosti za to bi nam bila potrebna beskonačna energija. To dakle znači da telo sam masom nikada ne može da dostigne brzinu svetlosti u vakuumu.

Univerzum je veliko mesto. Nama najbliži zvezdani sistem, Kentaur, je od nas udaljen približno 4,4 svetlosne godine. To znači da je svetlosnom zraku emitovanom sa Zemlje potrebno 4,4 goine da stigne do nama najbliže zvezde. To dalje znači da bi nama trebalo više vremena da stignemo do tog sistema, jer bi i sa najsavršenijom tehnologijom morali da se krećemo sporije, tako barem tvrdi svo znanje o fizici koje je ljudski rud uspeo da sakupi. Sunčev sistem je od centra galaksije udaljen oko 27.000 svetlosnih godina, dok je nama najbliža velika galaksija, Andromedina galaksija, udaljena oko 2.5 miliona svetlosnih godina. Sve ove brojke nam, između ostalog, govore da je ozbiljnije istraživanje univerzuma, pa, prilično nategnuta rabota. Ovo otvarajedno pitanje, da li je mogući neki alternativan način uz pomoć kog bi smo mogli uokviru jednog životnog veka da obiđemo neki sistem na suprotnom kraju galaksije, ili čak neku drugu galaksiju. Jedan od, teorijski, mogućih rešenja tog problema ogleda se u vidu crvotočina.

Crvotočine su ektremne zakrivljenosti prostor-vremena prilikom koje se jedna regija prostora može spojiti sa drugom, koja uopšte ne mora biti u njenoj neposrednoj blizini. Na taj način je moguće dobiti prečicu kroz prostor i u tren oka prevaliti milione svetlosnih godina. Na slici ispod je prikazan dvodimenzioni analog crvotočine.

Kao što vidite, crvotočine su teorijski moguće, tj. one predstavljaju jedno od rešenja jednačina opšte teorije relativnosti. I njih su predvideli fizičari Albert Ajnštajn i Nejtan Rozen, pa se zbog toga stručno nazivaju i Ajnštajn-Rozenovi mostovi. Tako da ukoliko želite nekad da impresionirate nekog na večeri, ili ispred dragstora dok pijete pivo, sada znate koji termin da upotrebite.

Prvo pitanje koje se nameće kako stvoriti crvotočine. One mogu nastati prilikom formiranja crnih-rupa. Međutim postoji jedan problem a to je njihova stabilnost, koja je praktično nepostojeća. Čak i kada bi našli stabilnu crvotočinu, vaša masa bi bila dovoljna da tu stabilnost uruši, i uništi vas u procesu. Jedini načan da se crvotočine upotrebe u praktičnom smislu jeste uz upotrebu nekog anti-gravitacionog polja (ili negativne energije, kako je to označeno na slici iznad) koje bi stabilizovalo crvotočinu. Na žalost tako nešto još uvek nije ni pronađeno ni teorijski (barem koliko ja znam) predviđeno.

Crvotočine mogu ne samo da spoje dva udaljene tačke u univerzumu, već da spoje i dve tačke u dva različita univerzuma. Osim toga, uz pomoć crvotočina moguće je putovati i u budućnost, ali i u prošlost. Doduše ovo poslednje ide ruku uz ruku sa gomilom paradoksa (svi smo gledali „Povratak u budućnost“ i videli nevolje koje mogu da nastanu ukoliko se igramo sa prošlošću).

Više o svemu tome čitajte u sledećem tekstu, naravno na istom mestu.