Ovo je treći nastavak serijala o crvotočinama. U prošlom nastavku smo se upoznali sa prostor-vreme dijagramima, i videli smo njihovu primenu na klasične crne rupe. U ovom nastavku ćemo videti šta se dobija kada prostor-vreme dijagrame primenimo na rotirajuće crne rupe.
Kada se prostor-vremenski dijagram primeni na rotirajuće crne rupe dobijamo sledeći rezultat:

Svi ovi dijagrami inače predstavljaju grafičku interpretaciju rešenja jednačina opšte teorije relativnosti kada se ove primene na objekte koje dijagrami prikazuju. But I digress.
Hajde da vidimo šta nam je prikazano na ovom dijagramu. Imamo naš univerzum sa kojim smo se upoznali u prošlom dijagramu, ali i čitavu mrežu paralelnih univezuma, na dijagramu označenih sa X, Y i Z, smeštenih u preostala tri žuta četvoroulgla. Pored njih imamo – singularitet (tj. crnu rupu), horizont događaja (plava oblast), ali nešto što je karakteristika isključivo rotirajućih crnih rupa a to je spoljni horizont događaja, na dijagramu ih vidimo čerti, i oni su smešteni u četri četvoroulga boje kajsije (dva koja su bitna za ovu priču su obeležena sa slovima Ć, i Š).

Osnovna razlika između ovog dijagrama i dijagrama iz proslog teksta koji prikazuje nerotirajuću crnu rupu je u tome što u ovom dijagramu singularitet više nije svuda u prostoru kao u prošlom dijagramu, već predstavlja jednu tačku u prostoru. Što znači da se može izbeći, barem teoretski.

Na dijagramu vidimo četri puta, put A predstavlja klasičan put iz jedne tačke u našem univerzumu, u neku drugu tačku unutar univerzuma. Put B predstavlja put kroz spoljni (Ć) i unutrašnji horizont događaju u crnu rupu. Put D predstavlja zabranjenu putanju iz našeg univerzuma u paralelni univerzum X. Zamislite onaj kordinatni sistem iz prošlog teksta, čiji se koordinatni početak nalazi u donjem uglu četvorougla koji predstavlja naš univetum na ovom dijagramu, i videćete da ta putanja preseca onu liniju od 45° koju ne sme da pređe. U stvari, pošto ću više puta da se vraćam na njega, evo tog dijagrama i u ovom nastavku.

Putanja C (iz prvog dijagrama) je ona koja je zanimljiva. Ona iz našeg univerzuma prolazi kroz spoljni horizont događaja, pa potom i kroz unutrašnji horizont događaja, ali se ne zaustavlja tu, već ponovo prelazi spoljni horizont događaja, ali ovaj put horizont događaja bele rupe koja se nalazi u nama paralelnom univezumu, i izlazi u paralelni univerzum Y. Zamislite da se centar koordinatnog sistema iz dijagrama dva nalazi u donjem uglu plave oblasti u dijagramu jedan, na mestu one ljubičaste tačkice, neposredno iznad slova B.

Ako to uradite, videćete da se ove crvene putanje koje oivičavaju ovu zabranjenu oblast izdrugog dijagrama poklapaju sa ovom belom linijom koja se nalazi između spoljnjeg horizonta događaja, Ć, i unutrašnjeg horizonta događaja. Prema tome, nemoguće je izaći iz unutrašnjeg horizonta događaja i vratiti se u spoljni horizont događaja, Ć. Međutim, moguće je iz plave oblasti ući u spoljni horizont događaja Š, jer za to nije potrebna putanja koja je strmija od 45°. A potom iz oblasti Š je moguće ući u paralelni univerzum Y. Vidimo dakle da od rotirajućih crnih rupa mogu nastati crvotočine.

Evo jedne gif animacije koja prikazuje jedan takav put. Međutim videćete da iz paralelnog univerzuma nije moguće vratiti se u oblast Š jer to zahteva putanju strmiju od 45°, tj. brzinu veću od brzine svetlosti u vakuumu. Drugim rečima, ovaj put, iz našeg univerzuma u paralelni univerum Y je put u jednom pravcu, nemoguće je vratiti se. Ili da li je?

Nekim čisto matematičkim (topološkim) manipulacijama moguće je dobiti prvi dijagram iz ovog teksta sledećeg (cilindričnog) oblika. Na donjoj slici vidimo da je pri ovom obliku moguće vratiti se u početnu poziciju, ali otići i poziciju A koja se nalazi u budućnosti, kao i u poziciju B koja se nalazi u prošlosti bez zabranjenog presecanja zabranjenih linija od 45 stepeni. Na koji način bi se ovo fizički moglo ostvariti je na budućim naraštajima da utvrde. Kao i način na koji bi se crvotočine stabilizovale, setite se da crvotočine nisu stabilne i da je potrebna neka vrsta anti-gravitacionog polja da ih stabilizuje, ili neki vid egzotične materije koja poseduje negativnu masu. Tako da bi svaki putnik namernik iz našeg vremena, pod pretpostavkom da crvotočine zaista postoje, bio osuđen na ne tako prijatnu smrt u singularitetu koji bi se formirao usred kolapsa crvotočine, koji bi neumitno usledio pri svakom pokušaju njene upotrebe, bez gore pomenutih stabilizatora.