Neobično je uvideti da su poneka ostvarenja poput FRIGHT NIGHT, predviđena za tinejdžere, imala više oštrice i razigranog bezobrazma pre dvadeset godina, nego što poseduju njihovi današnji ekvivalenti.

Film počinje vrlo direktno: Čarli i njegova devojka Ejmi planiraju da po prvi put okuse čari penetrativnog seksa, kada u komšiluk stigne novi, misteriozni stanar. Filmu nije potrebno više od 25 minuta da nedvosmisleno utvrdi da je on zapravo vampir/serijski ubica, a Čarli odlučuje da mora da mu stane na put. Naravno, niko mu ne veruje, ali on ne odustaje, već polazi da pronađe Pitera Vinsenta, poznatog TV lovca na vampire, koji je zapravo sagoreli glumac koji mu takođe ne veruje.

U narednih 70 minuta, Čarli i ekipa bore se na razne načine protiv harizmatičnog i opasnog vampira iz komšiluka.

Od odeće, naivnog scenarija, prilično eksplicitnih seksualnih segmenata i aluzija, do potpuno neadekvatne pop-sinth muzike i krvavog, skoro splatter-horor kraja, nakon gledanja ovog filma ostaju dve stvari: osmeh, budući da je ostvarenje smešno (što namerno, što nenamerno) i ono čudno shvatanje da se ovakva ostvarenja, baš kao dela EASY RIDER ili BACK TO THE FUTURE, danas prosto ne mogu napraviti. Po mnogo čemu, ovaj film je slučajni svedok ne tako davnog, ali definitivno prošlog vremena.

Premijera rimejka filma FRIGHT NIGHT izlazi ovog meseca. Moram reći da me jako zanima kako će izgledati, ali, u post-TWILIGHT eri, plašim se da će film izgubiti svoju blesavost osamdesetih, i umesto nje dobiti emo vampire od kojih nam se već pomalo povraća.