Udaljena orbita Saturna od našeg Sunca dovodi do činjenice da taj gasni džin napravi jedan pun krug za neverovatnih 29,5 godina. Iako ovako sporo kretanje po blagoj ekliptičkoj orbiti  (najudaljenija tačka od Sunca 1.51 milijardi km, najbliža 1.35 milijardi km) nemože dovesti do velikih promena koje bi uticale na atmosferu samog Saturna, njegov najveći mesec Titan predstavlja sasvim drugu priču.

U procesu koji naši naučnici i dalje nemogu da objasne, atmosfera Titana svake “Saturnove godine” prođe kroz veoma vidljivu promenu – visina atmosfere sačinjene od mutnog gasa metana se povećava i smanjuje za neverovatnih 140 km! U letnjim periodu kada je Saturn blizi suncu atmosfera dostiže 500km visine od Titana, a u zimskom periodu ona se smanjuje na 360km što dovodi do pojavljivanja belog severnog pola na vrhu meseca.  Ovaj proces je prvi put počeo da se dokumentuje 1981. godine kada je sonda Voyager prošla pored niskog “zimskog” nivoa Titanove atmosfere, a već 2004. godine Cassini je bio dočekan sa letnjim novoima od skoro 500 km. Trenutna posmatranja jasno pokazuju da zima itekako dolazi, i da severni pol polako počinje da bude vidljiv ispod guste metanske magle.

Naučnici iz NASA-e trenutno nemaju tačnu pretpostavku kako ovolike količine metana mogu da se ponašaju na ovaj način, ali jedna od prepostavki je da se tokom jeseni ogromne količine metana spuštaju na samu površinu u vidu kiše, a na proleće isparava nazad u atmosferu.  Na slici gore su prikazani prstenovi Saturna, Titan i maleni mesec Dione.