Za mene, sposobnost Džordža Martina da stvar likove koji su čitaocu u jednom trenutku ogavni, a u sledećem savršeno razumljivi i prihvatljivi, zapravo predstavlja pravi lepak koji je učino da ovo delo ne bude još samo jedan moderna revizija Tolkinove zaostavštine.

Kada sam čuo da HBO snima ekanizaciju prve knjige, ”Igra prestola”, bio sam veoma skeptičan kako će rezultat izgledati.

Srećom, svi potencijalni problemi su izbegnuti, a snaga serije, baš kao i romana, leži u likovima, tojest, u ovom slučaju, glumaca koji ih tumače.

U srži, serija prati članove porodice Stark, plemićke kuće koja vlada na severu zemlje Vesterost, od trenutka kada kralj Robert sa dvorskom svitom poseti njihov zamak. Gotovo od prve epizode, glavni likovi se razdvajaju, a kompletan zaplet počinje da se širi.

Uprkos ogromnim količinama novca uloženim u scenografiju, kostime i sve ostalo što stvara ovaj fiktivni svet nalik na srednjovekovnu Evropu, samo sa malim prstohvatom magije, gluma je ono što mene impresionira.

Pronalazak pravih glumaca za Martinove likove u nekim trenutcima dao je zaista fantastične trenutke.

Tako Mark Edi, u ulozi posrnulog kralja Roberta Barateona, u dva navrata, jednom tokom prve epizode kada posećuje grobnicu stare ljubavi, a u drugom kada se priseća svog prvog ubistva, deluje toliko slomljeno i gnevno, a u isto vreme ljudski, da prosto krade svaku sekundu scene. Uz njega, Peter Dinklejdž, kao Tirion Lanister, takođe donosi sjajnu harizmu u veoma kompleksan i misteriozan lik. Njih dvojica nisu sami. Kompletna glumačka ekipa veoma ubedljivo tumači likove koji su sve osim jednodimenzionalni.
Proces njihovog balansiranja, koji je tu da niko ne bi dobio previše pažnje, nesumnjivo je težak i bliži alhemiji nego nauci. Na dosadašnjem uspehu definitivno treba čestitati celo HBO ekipi koja je radila iza kamera.

Međutim, baš ovde leži i potencijalna opasnost za budućnost serije. Kako radnja odmiče, broj likova, kao i lokacija gde se priča, bolje rečeno paralelne priče, odvijaju samo raste.
Za publiku koja nije upoznata sa knjigama, gledanje može da postane samo teže i teže, a zamršen sistem veza između glavnih aktera predstavlja izazov čak i za one koji su čitali romane. Martin je bio uključen u adaptaciju scenarija, a naredne epizode otkriće koliko je bio u stanju da uradi ono što je za svakog umetnika težak proce: izbacivanje nepotrebnog.

Od nesigurnog porinuća, kada je objavljeno da će doći do ekranizacije, preko uzbuđenja zbog uspešnog početka putovanja, serija ”Igra prestola” je plovilo koje trenutno krstari mirnim vodama. Smatram da oluja, baš kao i zima u fiktivnom svetu Vesterosa, sigurno stiže, i da će udariti krajem sezone, kada dinamika zapleta pređe u drastično veću brzinu.

Na osnovu svega što sam do sada video, serija je dovoljno jaka da ovu oluju uspešno prebrodi, a obožavaocima romana pruži ono čemu se nadaju: dalji nastavak ekranizacije objavljenih dela.