Režiser filma “Džon Karter – Između dva sveta” to nije znao, ili nije mogao da izvede. Njegov film “vozi” gledaoce u dve brzine – jedne koja prikazuje neverovatan svet koji je izmišljen u isto vreme kada je naučna fantastika bila u začeću i tek najavljivala njenu prvi značajnu fazu 20. veka (nastanak palp magazina), i druge, koja je prepuna klišea i liči na rad producenata koji sastavljaju scenario na osnovu procena marketing tima.

U svetu filma, vojnik iz 19. veka prelazi na Mars, gde nekoliko rasa ratuje za dominaciju planete koja poseduje atmosferu i mnogo toga o čemu čovečanstvo nema pojma. Tu su dobri ljudi, loši ljudi i zeleni Marsovci sa četiri ruke – bez iznenađenja, najzanimljiviju delovi filma prate njih, gde režiser, Endru Stenton, dozvoljava da mašta dominira utiskom. U drugim delovima, priča je toliko stereotipna (što nije strašno, ipak je lik Džona Kartera nastao 1912. godine), i, mnogo gore, monotona.

Junak pada, pa se vraća, pa trijumfuje, pa je tu devojka, koja nije tu, i sve po starom. Istovremeno, 3D tehnologija daje neverovatne prizore Marsa, čudne običaje i kostime, ispod njih imamo radnju iz domaće TV serije. “Avatar” je, što se tiče priče, jednako nemaštovit, ali je svoj zaplet uspeo da predstavi na svež način, i zainteresuje nas za likove. U “Džon Karter – Između dva sveta” zanimali su me više super-brzi marsovski pas i balave, četvororuke bebe nego glavni likovi, koji glume prilično otužno i ravno.

Sporedni likovi, poznati po radu na odličnim TV projektima (“The Wire”, prethodno spomenuti “Breaking Bad” i “Rome”), glume bolje, ali opet ostaje centralna glumačka rupa, koja se obično nalazi iza umrtvljenih očiju Džona Kartera i njegove marsovske princeze, Tejlora Kiča i Lin Kolins. Deluje kao da je Stenton, koji je inače radio fantastičan, neopisivo maštovit film “Wall-E” želeo da se skoncentriše na prizore i vizuelni identitet, a ostavi Diznijevim scenaristima da izbruse priču. Dizni, međutim, nije Piksar, pa je Stenton dobio bledunjav, nedovoljno uzbudljiv film koji se dešava u veoma uzbudljivoj scenografiji.

Zato, na početku, prolazi gotovo 30 minuta dok glavni lik ne pređe na Mars. Za mene, to je 20 minuta previše duga tranzicija, gde je predviđeno da upoznamo Kartera, a umesto toga se dosađujemo i čekamo da počne ludilo na crvenoj planeti (doduše, bar dobijamo malo fenomenalnog Brajana Krangstona). Posle, on odlazi gde bi trebalo, ali ja sam do odjavne špice čekao da počne, ali sve je nekako polu-počinjalo.

Nema polu-mera. Ili autori puštaju maštu do kraja, ili nastaje još jedan Dizni film sa pokretne trake za decu i mlade. Stentone je sklopio ovo drugo, i smatram da ne zaslužuje da od ovog književnog dela napravi serijal.