Jako je važno raditi iterativno. Ovo podrazumeva da celu ilustraciju radite u više prolaza, tj. u više stepena detalja. Prvo uradite skicu za celu ilustraciju, potom osvetljenje za celu ilustraciju, potom boje za celu ilustraciju, itd. Shvatate kuda idem sa ovim. Ja uvek dolazim u iskušenje da počnem da radim samo jedan deo vrlo detaljno, recimo lice. To je lenjost, prosto me mrzi da pređem na ostatak ilustracije. Ovo je pogrešan pristup, bilo da radite dizajn karaktera ili celu digitalnu sliku. Na nivou skice, možemo lako da menjamo stvari i pravimo velike zahvate, ali kada jednom počnete da radite detalje, nećete imati snage i volje za izmene koje morate da napravite. Ovo zahteva samodisciplinu pošto je često vrlo teško utrošiti energiju i trud na nešto što je samo umrljana skica. Međutim, što više vremena uložimo u pripremu, to će rezultat biti bolji. Neki ilustratori potroše čak 80% vremena samo na pripremu – i to je dobar pristup i osnovna razlika između profesionalca i amatera. Koliko sam samo puta video ilustracije koje sadrže odlične detalje, fantastična senčenja ili neke sjajno urađene delove, ali koje ne funkcionišu kao celina – ili je anatomija loša, ili kompozicija, ili nešto treće. Zapamtite, samo renderovanje slike je najlakši deo. U ovoj fazi, vaš mozak treba da je na autopilotu, jer vaša ruka prosto treba sama da pravi ilustraciju, i onog momenta kad vam ruka zapne i niste sigurni u to kako nešto treba da izgleda, znači da niste nešto dobro uradili u prethodnoj iteraciji. Sve dileme oko poze, kontrasta, osvetljenja, kompozicije morate da rešite pre nego što krenete da radite bilo kakvo sređivanje skice. Nakon toga, morate da dodate prvi sloj detalja i vidite da li slika funkcioniše. Potom drugi sloj. Tek na kraju dolazi fino sredjivanje koje je i najlepši deo – i nagrada za vaš trud.

Ovo govorim dobrim delom i zbog toga što sam sebe uvek moram da teram na ovakav proces rada. Nekada je vrlo teško zamisliti gotovo delo i držati svoj trenutni rad na nivou žvrljavih linija. Pa ipak, nijednu ilustraciju nisam uspeo da završim ako nisam ovako radio.

Evo primera jednog karakter dizajna koji sam radio kao vežbu za naš mali studio za pravljenje igara, ,,Mad Head Games’’.

Krećem uvek sa skicom u vidu linija ili sivih površina. Četkica ima podešen opacity na pen pressure i trudim se da mi ruka bude slobodna – ili kako ja to kažem, „žvrljava“. Ne obraćam pažnju na detalje, ali već ovde pokušavam da smislim šta hoću da uradim. Pošto je ovde posredi karakter dizajn, prvenstveno razmišljam o pozi koja će jasno prikazati odeću lika, bez suvišnog sakrivanja delova. Pa ipak, želim da poza bude relativno prirodna, ne samo osoba koja stoji u kontrapost pozi. U ovoj fazi postavljam i osnovnu ideju dizajna kostima – ovde sam odlučio da želim neku vrstu suknje i kilta – kao i čudne, piramidalne naramenice. Takođe sam odlučio da želim da se tkanina vijori na vetru, pa sam ubacio i plašt. Sve ovo se slabo vidi na skici – ona je više moj interni test i nešto što meni daje informacije. Skica ne treba nikom da bude lepa i razumljiva – osim vama.

U narednoj iteraciji prešao sam preko skice sivim tonovima. Odredio sam gde će da budu senke, a gde osvetljeni delovi, i pokušao sam da dobijem jake kontraste. Slika s malim kontrastima izgledaće ravno i neuverljivo. Ovde sam krenuo da definišem delove kostima. Cilj mi je bio da pokažem više slojeva odeće – niko ne stavlja metalni oklop direktno na kožu, a sam oklop nikad nije samo jedan sloj metala.

Posle nekoliko iteracija, došao sam do momenta kada definišem boje i postavljam prve detalje. Ovde sam dozvolio sebi da detaljnije uradim neke delove oklopa, čisto da bih imao neku stimulaciju za dalji rad. Nekad direktno dodajem boje na sivu skicu preko overlay layera, a nekad direktnim slikanjem četkicom u boji. Trudim se da boje budu u dobrom odnosu. Ovaj deo mi je često najteži.

Konačno, dodajem detalje i sređujem ilustraciju. Smatram da slika nikada ne treba da bude jednako detaljna u svakom svom delu, jer to odvlači pažnju od bitnih stvari i zamara posmatrača. Namerno ostavljam neke delove nesređene. Bila bi potrebna još jedna iteracija da se ova slika dovede na nivo gotove ilustracije, ali ja se ovde zaustavljam – ovo je dovoljno informacija za jedan karakter dizajn. Ako mi ikada bude trebala detaljnija verzija, vrlo lako ću preći još jednom preko ovoga. Ovo je lepota iterativnog procesa: u bilo kojem momentu možete se zaustaviti i imati nešto što možete da pokažete, inače biste imali nedovršen rad u kojem su neki delovi savršeno urađeni, a ostali i dalje u vidu skice.