Tokom poslednjih deset godina gledao sam zaista mnogo odličnih filmova. Međutim, kada me neko pita za preporuku, odmah mi padne na pamet ostvarenje po imenu “Brick”, film koji je Džonson napravio uz veoma mali budžet, a koje istinski verujem da bi trebalo da pogleda svako ko voli 7. umetnost (uz trud da pronađe što bolji prevod, jer je zaista neophodan, osim ukoliko vam engleski nije blizak maternjem). U njemu, ovaj čovek je prikazao da je prosto genije za vizuelno pričanje priča, a za film “Looper”, on je dobio i poverenje velikih producenata, kao i novac da ostvari svoje zamisli.

Priča filma prati mladića po imenu Džo, sredinom 21. veka. Džo je specijalizovan ubica, čovek koji sačekuje kidnapovane ljude iz još dalje budućnosti, gde je nemoguće sakriti tela. Njegov zadatak je da te bezlične pakete ubije čim se pojave pred njim, a zatim se reši leševa. Sasvim očekivano, ovaj uvrnut posao ima svoj minus, koji se ogleda u situaciji kada se ispred Džoa jedan dan pojavi on sam, ali trideset godina stariji.

Nekoliko niti priče se preklapa u ovom zaista inovativnom ostvarenju, koje me je po bogatstvu glavnih tema podsetilo na poznati roman “Hiperion”. Džonson elegantno predstavlja putovanje kroz vreme kao činjenicu, izbegava paradokse tako što ih ne spominje, i gura likove iz akcije/trilera (prva polovina filma) u dramu o odrastanju i posledicama koje to odrastanje ostavlja na ostatak sveta. Za mene, njegova lepota i najveća privlačnost leži u detaljima na obodu, sitnim pričama koje se provlače – fascinirao me je neobjašnjeni svet bliske budućnosti, gde vlada distropija ispunjena sveopšte naoružanim građanima, i nejasnoća daleke budućnost, gde se stariji Džo zatiče u problemu. Kao i ranije, oduševljen sam Džonsonovim talentom da standardnom režijom i pametnim sečenjem u montaži prikaže nesvakidašnje stvari, poput telesnih promena koji lik iz budućnosti dobija dok njegovo sadašnje ja prolazi kroz sakaćenja.

Na žalost, sa druge strane, “Looper” povlači mnogo gluposti koje nemaju šta da traže u njemu – leteći motori (kao izašli iz “Moćnih Rejndžera”) su potpuna katastrofa u svakoj sceni gde se koriste, a kompjuterski obrađeno lice Džozefa Gordona Luita, promenjeno da više podseća na lice Brusa Vilisa koji tumači stariju verziju Džoa deluje kao nešto što su producenti na silu ubacili samo da bi to moglo da se koristi kao alat u promotivnoj kampanji filma pre nego što je počeo da se prikazuje; takve stvari ne služe da se radnja produbi ili učini zanimljivim, već samo kvare doživljaj veoma ozbiljnog i ambicioznog filma.

U celosti, ne može se reći da se Džonson nije izborio sa ovako masivnom produkcijom, jer “Looper” nije zaboravljiv film, posebno u žanru naučne fantastike gde su ovakva ostvarenja retka – u odnosu na, na primer, “Prometeja” koji je totalni kolaps ideje smislenog scenarija, Džonsonov film pobeđuje u svim kategorijama koje određuju dobro napisano ostvarenje. Uprkos tome, za mene su detalji ono što najviše iskače u pozitivnom, i najviše štrči u negativnom smislu. Uz malo više kontrole spoljnih faktora koji traže nebuloze poput letećih motora i nepotrebnih kompjuterski generisanih lica, Džonson bi zaista mogao da napravi genijalna i mnogo kompletnija dela u budućnosti.