Svi imamo neka sećanja koja su traumatična ili kojih ne želimo često da se prisećamo. Traume iz detinjstva, neki naš postupak kojeg se sada stidimo ili čak gubitak bliske osobe. Sada smo blizu mogućnosti da ta sećanja potisnemo, obrišemo ili čak izmenimo i to na hemijskom nivou.

Već decenijama je poznato da ljudska sećanja nisu naročito precizna. Pogotovo u trenutku kada se pozivaju iz svog stabilnog molekularnog stanja u mozgu. Na proleće prošle godine istraživači sa Univerziteta u Vašingtonu objavili su rezultate testa izvršenog nad nekoliko odraslih ispitanika u kojem je od njih traženo da se izjasne o svojim navikama konzumiranja hrane i pića pre nego što su napunili 16 godina. Nedelju dana kasnije, dostavljeni su im rezultati testa u formi analize koja je dopunjena fabrikovanom izjavom u kojoj se tvrdi da je ispitanik ispričao kako im je jednom u tinejdžerskom dobu pozlilo od vodke koju su pili. Jedan od pet ne samo da nije primetio lažno sećanje, nego je se čak prisetio lažnog sećanja i ocenio to piće kao manje zadovoljavajuće od ostalih koje je pio.

Studije su pronašle hemijska jedinjenja koja mogu da potisnu ili čak obrišu sećanja. Trenutno su eksperimenti izvršeni uspešno samo na miševima. U junu, istraživač sa Emory univerziteta pokazao je da lek SR-8993  koji deluje na moždane receptore opioida može da zaustavi formiranje sećanja straha. Istraživači su vezali miša za dasku i ostavili ga tako dva sata – traumatično iskustvo za miša koji bi tipično nakon toga razvio pojačan osećaj straha slično posttraumatskom sindromu kod ljudi. Ipak, miš kojem je dat SR-8993 pre ili nakon ovog stresnog događaja je u manjem broju slučajeva razvijao ovakve simptome. Druga studija pokazala je da lek Latrunculin A može da obriše sećanja dan posle. Miševe su trenirali da u jasno označenom lavirintu (crni zidovi, pod sa označenom mrežom, sa mirisom vanile i peperminta) nađu put do metaamfetamina od kojeg su bili zavisni. Miševi kojima nije bio ubrizgan Latrunculin A sutradan su lako nalazili metamfetamin, sećajući se puta, ali miševi kojima je on bio ubrizgan nisu ga ni tražili. Latrunculin A ima poznato dejstvo remećenja osnovne strukture konekcije među neuronima.  Imajući na umu koliko široko obe ove supstance deluju, jasno je da se mogu očekivati ozbiljni nusefekti.

Da bi dobili značajnije rezultate u ovoj oblasti, naučnici moraju najpre da saznaju više o samom načinu na koji se sećanja kodiraju i beleže među neuronima. Prošle godine Susumu Tonegva iz Instituta za tehnologiju u Masačusetsu izvestio je kako individualna sećanja kod miševa ostavljaju tragove u regiji hipokampusa. U julu, njegova grupa istraživača uspela je da falsifikuje sećanje miša tako da on asocira staro sećanje sa novim kontekstom – faktički kreirajući novo sećanje. Genetski su modifikovali miša tako da, kada se ćelije u hipokampusu aktiviraju, bivaju označene proteinom koji naučnici mogu da aktiviraju kasnije. Zatim puste miša u nepoznat kavez. Sledećeg dana ga stave u drugi, prilično drugačiji kavez (smrdljiv sa crnim zidovima), a zatim mu u istom trenutku daju neprijatan električni šok i aktiviraju proteine koji su označili sećanje na jučerašnji kavez. Kada su vratili miša u prethodni kavez, on se zamrzao uz standardne simptome straha – kao da ima lažno sećanje da je tu doživeo šok.

Ideja o veštačkom kontrolisanju sećanja poziva naše iskonske strahove od spoljašnje kontrole i podseća na neke od distropijskih budućnosti iz naučne fantastike, ali ova istraživanja itekako imaju altruističke ciljeve. Lekovi koji menjaju sećanja mogu pomoći oporavku milionima ljudi koji pate od zaista tragičnih sećanja.