U ovom gradu se 1918. rađa dečak po imenu Bendžamin. Njegova majka umire na porođaju, a on poseduje izgled i sve fizičke odlike sedamdesetogodišnjaka. Nimalo iznenađujuće, ovo neobično stanje ga stavlja na kurs nesvakidašnjeg života u 20. veku. Ne pomaže ni činjenica da se Bendžamin tokom godina linearno podmađuje.

Dejvid Finčer je veoma bistar tip. FIGHT CLUB i SE7EN obeležili su devedesete svojom inovativnošću i načinom na koji su uvlačili gledaoce u svoje neverovatne svetove. Njegovo poslednje ostvarenje je veoma ušminkano – gotovo svaka scena fukncioniše kao kratki film, priča prati epske događaje i naravno tu je velika ljubav.

Ali, filmu očajnički nedostaje onaj glavni, neopipljivi faktor koji grad u kom se većina ostvarenja odvija poseduje – duh.

Iako pokušava da se pretstavi kao veliko ostvarenje, film funkcioniše kao kulise u starim vesternima: iza sjajnih fasada nema ničega.

Dijalozi su nerealni i prepotentni, svaka misao svakog aktera je mini-životna mudrost. Najtužnije od svega, THE CURIOUS CASE OF BENJAMIN BUTTON odiše dozom plastičnosti poput one koja se oseća u kineskim prodavnicama. Previše stvari deluje lažno i generičko: od CGI pozadina dalekih krajeva sveta, do užasno karikiranih južnjačkih akcenata.

Kraj malo popravlja stvari, ali on kasni 2 sata i 20 minuta.

Velike stvari se teško prave. U poređenju sa filmskom industrijom, relativno je lako pisati veliki ”američki” roman; autor može da radi na njemu decenijama, menja i koriguje do besvesti. Finčer jeste bistar momak, ali očigledno nije uvideo jedno: niko ne može da kaže sebi da će napraviti ”veliki američki film”.

On se prosto desi, kao što se desio Denisu Hoperu sa ”Easy Riders”. Ako Dejvid želi tako nešto, moraće da bude malo hrabriji.