Prema naučnicima iz Edinburga, Kembridža i Švajcarske, koji su analizirali bazu podataka dokumentovanih pojava i istraživanja koja se njima bave, objašnjenje leži u težnji mozga da se izbori sa određenim traumatičnim i nesvakodnevnim iskustvom.

U studiji se navodi da je značajan broj slučajeva zabeležen kod ljudi koji nisu bili u stvarnoj smrtnoj opasnosti, ali su bili uvereni da ipak jesu. Pored toga, fenomeni poput lebdenja, sigurnosti da je osoba mrtva i prizora ”tunela svetlosti” mogu biti izazvani stimulacijom određenog dela mozga, fizički pojavama u telu (nedostatak kiseonika, na primer) ili psihičkim bolestima.

Fiziološke promene takođe objašnjavaju deo pozitivnih osećanja koje ljudi čestu iskuse (mir, radost, itd.) jer se većina, čak i one veoma kompleksne, poput jakog osećaja euforije, mogu izazvati psihoaktivnim supstancama.

Uprkos podacima, ovaj fenomen nije opovrgut u potpunosti, budući da ostaje problem osoba koje su prijavile da su tokom kliničke smrti iskusile nešto, a da je pri tome njihov mozak takođe bio mrtav. Sva prethodna objašnjenja baziraju se na postavci da ljudi zapravo iskuse neobičnu ili na drugi način drugačiju moždanu aktivnost, koju pogrešno tumače.
U slučaju gašenja moždanih funkcija, ove teorije nisu primenjive.