Tužno je da filmove zapravo ne možete snimati bez para, osim ako vi i vaš seksualni partner niste jedini glumci, a vaše vođenje ljubavi pored kamina u dedinoj kolibi nije jedina radnja.

U SAD, ozbiljniji studentski projekti mogu da naguraju račun od više hiljada dolara; nezavisni režiseri skaču kroz vatrene obruče da bi obezbedili nekoliko stotina hiljada za prvo veće ostvarenje sa koji će ih (bar se nadaju) probiti.
Zato je budžet filma PREDATORS od 40 miliona dolara sasvim skromna cifra, gotovo pri dnu za film A kategorije koji nije ljubavna drama.
Njegov producent, i čovek u kome sam video najviše snage da od ovog filma napravi nešto veliko je Robert Rodrigez. On zna mnogo toga o snimanju filmova sa vrlo malo para. Pored toga, glava iz koje dolaze uvrnute, ali vrlo kompaktne vizije poput ostvarenja SIN CITY delovala je idealno za spasavanje franšize nakon dva užasna ALIEN VS PREDATOR filma.
Iako je za režisera odabran Nimrod Antal, osoba u koju imam mnogo manje poverenja, istinski sam se radovao kada je PREDATORS izašao.

Prvi utisak nakon gledanja bio je vrlo dobar. Posle, kako su časovi odmicali i isti se slegao, postajao je sve gori i gori. Osećao sam se gotovo prevareno. Osećao sam se kao da sam kupio nešto preko Telešopa, nešto lepo upakovano, a zapravo užasno jeftino.

Najskuplja stavka ovog ostvarenja je Adrian Brodi, a zatim mala epizodna uloga bucmastog Lorensa Fišburna. Sve ostalo, od lokacija do katastrofalne muzike koja kao da je ispala iz nekog prastarog muzičkog priručnika, pa do efekata i kompjuterske grafike, deluje kao da je nabavljeno u ”porodičnom pakovanju”.

Priča je sasvim adekvatna: grupa ratnika i vojnika raznih nacija i statusa dospeva na misterioznu, šumovitu planetu bez sećanja kako su tamo završili. Ubrzo, uviđaju da ih nešto progoni, a nisu u pitanju duhovi ili otplata kredita.
Verno originalu u potpunosti, ali istovremeno nekako bezdušno i prazno. Nije nam stalo do likova, jer ne stignemo da ih zaista upoznamo. Nismo impresionirani onim što vidimo, jer vidimo uglavnom generične listopadne šume. Najtužnije, sva tenzija i paranoja povezana sa pojavljivanje predatora je nestala, zamenjena mehaničkim odlukama jednodimenzionalnih čudovišta.

Pomalo je glupavo reći, ali mi se čini da je mnogo magije jednostavno isisano praznim setovima i nekim osećaj ”običnosti” koji je stalno prisutan. Da je Rodrigez odlučio da ide u sasvim suprotnom pravcu, kao u filmu PLANET TERROR, gde direktno puca na nedostatak budžeta, stvar bi mogla da se izvuče.
Ovako, dobili smo Hallmark varijantu filma koji bi morao da bude sve osim neupadljiv.

Ukoliko želite da pročitate još recenzija bacite pogled na autorov blog TV Program i Film.