PRIEST je baziran na južnokorejskom stripu, a kada se govori o vizuelnim umetnicima na Dalekom istoku, vizuelna upečatljivost i bizarne ideje ne moraju da se dugo traže.

U nedefinisanom univerzumu koji je uništen ratom između ljudi i vampira (ništa od grof Drakula modela, ovde su vampiri sličniji čudovištima iz filma PITCH BLACK), crkva kontroliše društvo, nakon što su specijalno obučeni ratnici-sveštenici uspeli da donesu pobedu za ljudski rod.

Nakon rata, oni su, međutim, nestali na marginama društva. Jedan sveštenik dobija vest da je porodicu njegovog brata, naseljenu u bespuću, napala grupa vampira. On traži dozvolu crkve da ispita incident, a nakon što je ne dobije, odlučuje da se odmetne, sazna istinu i zakolje odgovorne, poželjno u slow-mo tehnici.

Fotografija u filmu PRIEST je zaista spektakularna. Nezemaljski prizori pustinja i visoravni koji više liče na površinu meseca, spojeni sa vizuelnim identitetom nalik na steampunk, ili bolje rečeno, westerpunk, daju delo koje odmah skreće pažnju na ono što vidimo. Uvodna animacija genijalnog Genadija Tarakovskog, kog definitivno ne viđamo dovoljno u ostvarenjima za odrasle, sjajno se uklapa u ostatak.

Priča, međutim, ne pruža toliko, već samo minium potreban za ”film potere”. Dinamika vampirskog sveta objašnjava se tu i tamo u jednoj ili dve rečenice, bez obzira što je očigledno debelo razrađena u stripu (doduše, svet stripa deluje sasvim drugačije od filma).

Režiser i pisci procenili su da je to dovoljno. Isto čine i glumci – Pol Betani dovoljno je dobar za glavnu ulogu, Karl Urban dovoljno poznat da bude negativac, a svi ostali dovoljno spretni da ne upadaju previše između njih dvojice. Film nam čak daje i malo Kristofera Pulmera, čisto da pruži malo prefinjenog šmeka solidno sirovom zapletu.

Iako malo miriše na JUDGE DREDD, istina je da ovaj film nudi manju porciju. Očigledno je da režiser želi nastavak, ali malo manje očigledno da će ga i dobiti.

Uprkos tome, uz prava očekivanja, ovo je sasvim zabavan film koji je pri tome više nego lep za gledanje.