Zajedno, njih dvojica su stvorili rukopis u kom gomila likova, potpuno nejasnih motivacija, odlazi na udaljenu planetu, na misiju koju u kasnom 21. veku sponzoriše megakorporacija, da bi pronašli ”odgovore” o rasi misterioznih vanzemaljaca koji su nas možda stvorili nekoliko miliona/hiljada godina ranije.

Odmah čim se posada probudi iz hipersna, film nas gura u nerealne, idiotski programirane međusobne konflikte, generisane od strane bedno sterotipnih likova (zla direktorka, neobuzdani kapetan, zbunjeni naučnik, amoralni plaćenici, robot sa tajnim planovima, ubilački vanzemaljci), koji dolaze na ideje koje su ispod standarda kasne osnovne škole, i izgovaraju rečenice primerenije filmu ”Svemirske kamiondžije” nego ostvarenju koje je režirao Ridli Skot, isti čovek koji je svetu dao ”Blade runner” i scenu u kojoj android Roj bira da poštedi čoveka i kaže nekoliko prostih rečenica koje će ući istoriju kinematografije.

”Prometej” je zaista lepo snimljeno ostvarenje, ali nema količine lepih prizora svemira, ogoljenih planeta i scenografije kreirane po uzoru na originalni ”Osmi putnik” i Lavkraftova dela koji mogu da kompenzuju ovako traljav, amatersko-nezainteresovan scenario, jedva dostojan horor-trilera B produkcije. Vreme koje gledalac gubi sa ogromnim brojem likova ne može da popravi ni činjenica da svi oni zaista dobro glume, posebno sjajni Majkl Fasbender, koji prikazuje veoma uverljivog andorida.

Jer, Džon i Dejmon nam nisu dali svet koji možemo da prihvatimo. Ne zato što je nerealan, već zato što nije dosledan. Ljudi su oduševljeni vanzemaljskim građevinama, a trenutak kasnije potpuno suludo ravnodušni prizorom vazemaljskog života; svađaju se i donose odluke kao tinejdžeri u komičnom hororu i u trenutku menjaju odluke, ne postoje procedure, niti pravila, svako radi šta želi.

Nisu problem velike rupe u samom zapletu, kojih ima više nego dovoljno, niti potreba da se film nasilno poveže sa prethodnim delovima ovog serijala – problem su te male greške, aljkavosti i prečice kojih ima na desetine i koje kompletnom filmu daju vrlo nemonumentalnu notu, koju je Skot očigledno želeo da postigne, a istovremeno ubijaju šansu da ostvarenje radi kao čist horor u svemiru.

”Prometej” ne samo da nije film godine, on nije ni prosečan film u naučno fantastičnom žanru, niti prosečan film u bilo kom žanru, već, u najboljem slučaju, primer kako okrnjen, slab scenario ne znači ništa dobro čak ni u rukama velikih režisera.