Naš osmočlani planetarni sistem je do sada predstavljao jednu od “najplodnijih” zona istraženog svemira – imamo sve od malenog kamenog Merkura pa sve do ogromnih gasnih džinova oko kojih orbitiraju desetine velikih satelita. Nažalost, naša mogućnost detektovanja planeta oko udaljenih zvezda nije donela rezultate koje bi ponovili ovakvu raznovsnost. Za sada smo pronalazili uglavom sisteme sa par planeta, uglavnom sa dominirajućim gasnim džinovima koji su pokupili sav planetarni materijal za sebe.

Ali, vremena se menjaju. 130 svetlosnih godina udaljena zvezda  HD10180 je nekoliko godina bila u centru pažnje sistema  HARPS  (High Accuracy Radial Velocity Planet Searcher) koji je oko nje detektovao doplerov signal od čak šest velikih planeta (gravitacija tih planeta utiče na lagano osciliranje zvezde, koje možemo da dekektuijemo i proučimo). Ovih šest planeta su velike od 25 do 65 masa Zemlje, i orbitiraju u intervalima od 5 do 2000 dana (znači veoma blizu zvezde). Novo istraživanje koje je izučilo nađeni naučni materijal na totalno novi način je utvrdilo da taj zvezdani sistem u sebi krije još 3 malene planete (veličina od 1.3, 1.9 i 5.1 masa Zemlje), što diže broj planeta u tom sistemu na 9! Iako su njihove veličine manje više približne našoj, one orbitiraju oko zvezde za samo 1.2, 10 i 68 dana, što dovodi do situacije da se na površini najdalje planete može topiti cink, a na najbližoj čak i gvožđe.

Posle dodatnog istraživanja je utvrđeno da orbite ovih planeta nisu najstabilnije, i da interakcije između planeta tokom miliona godina mogu dovesti do laganog širenja njihovih orbita (takozvana “orbitalna rezonanca”). Ovaj isti gravitacioni proces je oformio razmake između Saturnovih prstenova, menja orbite Jupiterovih meseca, i možda je odgovoran je za stvaranje asteroidnog pojasa između Marsa i Jupitera (pre par milijardi godina, Saturn i Jupiter su bili mnogo bliži Marsu, ali su se zbog rezonantnih orbita lagano udaljili od sunca, pritom remeteći ostatak sistema).