Elizijum, neverovatna svemirska stanica u 22. veku sa sopstvenom gravitacijom, besprekornim zdravstvenim sistemom koji ljude može zauvek držati mladim i beskrupuloznom administracijom koja će uraditi sve da ovaj raj u svemiru održi bezbednim. Ispod nje, na Zemlji koja je prekrivena smećem i očajnim ljudima, vlada siromaštvo i sveopšte rasulo. Jedan običan radnik, i bivši kriminalac, Maks, slučajno postaje ozračen na svom izrabljivačkom radnom mestu. Jedina nada mu je da pokuša ilegalno da se domogne Elizijuma i tamo pronađe ozdravljenje.

Da bi to učinio, mora da završio posao za svog starog poznanika i istovremeno, šefa pozdemlja. Režiser Blumkamp ponovo ne može da odoli patetisanju, samo što, za razliku od filma “District 9”, sada ima dovoljno novca da nam sve nijanse ljudske tuge prikaže sa odličnim animacijama i kompjuterskim efektima. Na neki način, on me podseća na dete koje ide u radnju i usput zaboravlja šta bi trebalo da kupi, razmišljajući čas o fudbalu, pa o kupovini, zatim o crtaćima, pa opet o kupovini.

Tako i on pokušava da ukaže na razdor između bogatih i siromašnih koji će iz današnjice jednog dana možda mutirati u njegov distropijski svet, a minut kasnije, sa fetišističkom posvećenošću pokazuje kako se adroid raspada pod eksplozijom, ili kako svetlosni štit čuva glavnog negativca, agenta Elizijuma na Zemlji po imenu Kruger, od istih tih eksplozija. elizijum Scenario i glumačka postava prate ovu rascepanost, pa tako dobijamo sjajnu glumicu Džodi Foster, koja glumi ekvivalent ministra odbrane svemirske stanice, isto kako bi glumila Krulu DeVil iz “101 Dalmatinac” – prenaglašeno, jednodimenzionalno i totalno karikirano. Njen lažni aristokratski naglasak na trenutke paradira sa komičnim, i podsećao me je na loše glumce koji improvizuju zle likove u dečijim predstavama.

Drugih, sličnih likova ima mnogo (Kruger je takođe dobar primer), pre svega jer su nestalno napisani, i koncipirani bez prave dubine. Sam Maks, glavni lik, u najmanjoj meri pati od ovog, ali ta činjenica filmu puno ne pomaže. Za mene, delo je za razliku od “District 9” sasvim potopila patetika – početna sekvenca koja opisuje odrastanje Maksa u domu za nezbrinutu decu trebalo je da bude dirljiva i prikaže okruženje u kom je lik odrastao. Umesto toga, za mene je samo nasilno pokušala da nametne ton filmu, i na prevaru me natera da navijam za potlačene, nepotrebno podvlačeći očigledno, što je zapravo problem od kog Blumkamp boluje u kinematografskom smislu.

Sve što je “Elysium” meni poručio bilo je da jedan veoma talentovan režiser sa odličnim okom i osećajem za ritam (na mirko nivou scena, posebno scene borbe), i dalje ne daje maksimum svojih mogućnost, nego kreativne potencijale troši na hibride akcije i sociopolitičke kritike. “The Hurt Locker” je film koji je nedavno uspeo u tom obliku, ali Blumkamp još uvek mora da snimi svoj ekvivalent filma “Point Break” da bi, poput Ketrin Bigolo, mogao da pređe na nešto ozbiljnije.