Po meni, jedna od ključnih karakteristika dobrih malih, nezavisnih filmova (nezavisnih u smislu da nisu finansirani preko neke velike producentske kuće ili mreže) jeste uspešno prilagođavanje budžetu. Većina ovakvih filmova ima velike ambicije, a male brojeve na računima (male u odnosu na Holivud, i ovde se cifre kreću u stotinama hiljada dolara). Zbog toga, autori moraju da budu fleksibilni, i svoje ideje pretoče u oblik koji je autentičan, a isto tako ostaje u granicama budžeta.

“Sound od my Voice” savršeno se adaptira u ovom smislu – početak filma pokazuje muškarca i ženu u običnoj kući, koji se kupaju i čiste, oblače bele toge, a zatim im nepoznati čovek stavlja plastične lisice i poveze preko očiju. Slepi i sputani, ulaze u kombi koji bi trebalo da ih odvede do jedne isto tako obične kuće, u čijem podrumu se nalazi žena koji je ranije spomenuta.

Kao psihološki triler, film funkcionište bez greške – muškarac i žena su Piter i Lorna, par koji želi da uđe u sektu i postane njen deo, ali samo da bi ih raskrinkali u dokumentarnom filmu koji u tajnosti snimaju. Misteriozna žena koja tvrdi da je iz budućnosti zove se Megi i u nepoznatom podrumu, ona drži predavanja, psihološke vežbe i na slične načine radi sa Piterom, Lornom i drugim “polaznicima”. Kako se radnja odvija, motivacije glavnih aktera se samo produbljuju, a Megi i njeno poznavanje ljudskog stanja počinje da dovodi u pitanje njihove osnovne namere.

Većina filma snimljena je u sobama sa itisonskim podovima i bež zidovima, gde nema prozora i dnevne svetlosti. Ovo je sjajna pozornica za glumicu Brit Marling koja tumači Megi da, okružena sledbenicima u belima togama, pokaže odličan raspon – žena koja je u jednom trenutku uzvišena, blaga i praštajuća, u drugo je obična osoba željna šale, dok se u trećem transformiše u hostilnu psihoanalitičarku koja napada tuđe lične prošlosti, ali nikada ne otkriva mnogo o teškoj budućnosti iz koje navodno dolazi. U svakom trenutku, međutim, sve to ona radi sa razumevanjem i prihvatanjem, što je gradi u zaista sjajnog lidera bilo kakvog religioznog pokreta, a Marling više nego adekvatno prenosi njenu ličnost. Vrlo mudro, film ipak odbija da priča o kultovima i sektama, a mnogo više govori o samoći, tugi i nedostatku smisla usled kog obični ljudi gravitiraju ovakvim grupama.

Kako se delo razvija tako se i niti priče umnožavaju i komplikuju. Ovo na neki način sugeriše i baš sasvim linearan početak, gde kao gledaoci dobijamo kratke uvide u prošlost Lorne i Pitera. Međutim, kao i kod sličnih filmova “misterije”, i ovde će završnica biti problematična, siguran sam, za deo gledalaca, ali što se mene tiče, traženje zadovoljenja (ako se to može tako nazvati) u raspletu vrlo retko daje pozitivne rezultate, pa tako i ovde.

“Sound od my Voice” je film koji opet pokazuje da su intrigantna priča, šaka ambicioznih glumaca i jedan lepo osvetljen podrum sasvim dovoljni za veoma dobar film.