Možda je sve žanrovski problem. Komedije nemaju potrebu da se reklamiraju dve godine pre svog izlaska. U najgorem slučaju znamo ko glumi i šta se dešava, ali to sve staje u jednoj-dve rečenice: Dženifer Aniston traži novog momka dok živi brzim životom u Nju Jorku, a glumi i onaj Australijanac sa kockastom vilicom.

Ukoliko je u pitanju film fantastike, i to jedan koji košta više desetina miliona dolara, budite uvereni: osim ako ne živite u pećini, i to jednoj koja nema wifi, znaćete o tom filmu, hteli to ili ne, desetine i desetine podataka pre nego što se špica pojavi srebrnom platnu.

Uzmimo za primer produkciju ekranizacije romana ‘’Hobit’’. Film je prvo najvaljen 2007, a snimanje je počelo pre nekoliko meseci. U najboljem slučaju, prvi deo filma bi trebalo da izađe u decembru 2012, a drugi deo 12 meseci kasnije. Međutim, već imamo snimke iz studija, video dnevnik Pitera Džeksona, fotografije kostima u NASA rezolucijama, opise procesa i još mnogo toga. Čeka nas tizer trejler, pa skoro pravi trejler, pravi trejler, druga, treća, osma verzija trejlera. Postoje sajtovi, forumi i blogovi koji religiozno prate i diskutuju svaki korak u produkciji, promenu glumca i sve ostalo vezano za film.

THE HOBBIT nije izuzetak: slične pojave prepoznajem i u filmovima kao što su AVENGERS, THE DARK KNIGHT RISES i mnogim drugim.

Čemu sve to? Da li smo svi postali ona iritantna deca koja na rođendaskim zabavama opsesivno pokušavaju da zavire u mađioničarev šešir? Ili smo samo žrtve PR mašinerije koja je od nas napravila nestrpljive, nezasite konzumente?

Budimo, međutim, fer: kao i uvek, mi sami uzrokujemo ovu pojavu. Sa vremenom interneta, strpljenja je sve manje i manje, a glad za zabavom jednako velika. Producentske kuće samo mudro hrane naše slabosti, gurajući materijal koji će se potom beskrajno deliti, kao deo volonterskog, promoterskog odeljenja iste kompanije.

Razumem uzbuđenje koje mnogi ljudi osećaju prema umetiničkim delima i veru da im putem svog, gotovo kompulsivnog interesovanja pomažu, ali sumnjam da je trend dobar na duge staze, kao i da umetnici koji dela prave (ne producenti) u tome uživaju – nešto ne verujem da bi jedan Hemingvej ili Frenk Miler voleo da iza njega svaki dan sedi legija obožavalaca i svaki put kada nešto napiše ili nacrta, jedna ruka poleti preko ramena i kaže ‘’daj to ovamo, odmah!’’. Koliko god da volimo kolače, ipak moramo da čekamo da se ispeku, inače ćemo dobiti pun stomak sirovog testa. Nećemo biti gladni, ali definitivno nećemo biti ni zadovoljni.

Zato, kada sledeći put dobijete priliku da pogledate drmavi, mračni klip gde neko na ComicCon-u mobilnim telefonom krišom snima prvo prikazivanje prvog tizer trejlera filma koji grčevito čekate, možda bi bilo bolje da to ne učinite. Odloženo zadovoljenje može da čini čuda.