The Lovely Bones
Mrtve devojčice u raju/čistilištu, serijski ubica, rasturena porodica i mnoge druge stvari krase ovo ostvarenje, ali samo mu nedostaje smisao ili bar naznaka priče koju je njen režiser Piter Džekson želeo da ispriča.
U poređenju sa ovim, KING KONG je kompaktno ostvarenje sa jasnim namerama.
Nakon gledanja, film jako deluje kao neuspela adaptacija kompleksnog romana. Iako počinje kao jednostavna naracija devojčice Suzi koja živi harmoničan život sve dok ne postane plen serijskom ubici i završi u predvorju raja, ostvarenje u druge dve trećine nastavlja da meša mnoge druge nebitne sastojke. Ovo se ogleda u grupi likova koji izlaze i ulaze u fokus, uključujući i samu Suzi.
Ironija leži u činjenici da je glumačka postavka odlična – mlada Saoirse Ronan (neću se usuditi da njeno prvo ime adaptiram) ima sve karakteristike buduće zvezde, Suzan Sarandon pokazuje harizmu u svakoj sceni, čak i Mark Volberg daje ubedljivog slomljenog oca. Najviše od svih, Stenli Tuči, čovek koji je poput Vilijama Mejsija i Filipa Simora Hofmana dugo dobijao sporedne uloge, ovde blista kao serijski ubica. Njegov prikaz je taktilan, bezosećajan i kao muzika iz najboljih dana Massive Attack-a, jako moćan u svojoj prividnoj mirnoći. Ako nešto ostane iza ovog filma, biće to Tuči, kog već zasluženo obasipaju hvalospevima.
Na žalost, Džekson se igra sa ovim sjajnim ljudima kao dete u testu. Razvlači, kida, spaja i ponovo rasteže, što u svakom trenutku liči na nešto, samo da bi odmah ponovo postalo ništa. Kada bih morao da kažem koja je tema filma, razmišljao bih između ideje zagrobnog života, nemogućnosti ljudi da se izbore sa tragedijom, suočavanja sa novom porodičnom stvarnošću, sudbine koja sve vidi i ništa ne zaboravlja. Svaka od ovih tema je vredna filmske pažnje, ali ukoliko ih pomešamo dobijamo samo šum.
Naravno, mnoge stvari mogu biti oproštene filmu ako priču gura upečatljiva atmosfera, ali ovde to nije slučaj. Istovremeno, poruka ostvarenja je očigledno označena od strane Džeksona kao nebitna, tako da je sam kraj patetičan, začinjen jeftinim mudrostima. Verovatno najveća krivica leži u samom književnom predlošku i njegovoj složenoj poruci.
Međutim, ako je Dejvid Kronenberg mogao da snimi NAKED LUNCH, Džekson bi morao da bude u stanju da prepozna THE LOVELY BONES kao priču koju neće biti u stanju smisleno da realizuje u filmskom obliku.
Ukoliko želite da pročitate još recenzija, ili se prosto informišete o filmskom TV programu na prijemniku blizu vas, bacite pogled na autorov blog TV Program i Film.
Komentari: