Ne mogu reći da sam impresioniran trenutnim razvojem nove sezone najpopularnije zombi serije – u prvoj sezoni, privukao me Darabontov minimalizam, realističnost i fokusiranost na radnju, koju nam je prikazao u tehnici dostojnoj celovečernjeg filma.

U prvoj epizodi druge sezone, dobijamo, bar za mene, nepoželjnu promenu tempa – inicijalni zaplet počinje čudnom odlukom u vezi transporta, i pomalo naivnom kulminacijom iste, koja, na jedan ili drugi način, cepa glavne aktere. Radnja se deli na dve grane, a svaka od njih na još dve.

Kroz ovaj manevar, THE WALKING DEAD preuzima veoma nepoželjan format i cepa se u dve priče – jedna u kojoj je akcija, pucanje zombijima u glave, nedostatak municije, bežanje i sve ostalo (što verovatno većina nas želi), i druge u kojima je (uglavnom) mirno, tiho i savršeno pogodno za razmišljanja o prirodi života, svrsi postojanja, kajanju i svim ostalim melodramatičnim stvarima.

Plašim se da nam nije previše stalo do Lorinih zapažanja o vrednosti ljudskog života u svetu nakon zombi apokalipse, pogotovu ako ta zapažanja dva minuta kasnije mogu biti promenjena iz korena, ili ne utiču na njene odluke.

Ne želim da kažem da bi serija trebala da bude samo akcija sa ubijanjem zombija, ali izgleda kao da sami autori misle da su svi drugi delovi pomalo prazan hod koji se sve jedno mora prikazati. U kombinaciji sa čudnim odlukama i pomalo nepravičnoj sudbini koja se naglo tokom epizoda okreće protiv glavnih likova, ton početka sezone 2. serije THE WALKING DEAD je pomalo zamoran.

Za sada, rekordna gledanost je već obezbedila treću sezonu, ali, mene, nove epizode ni malo ne garantuju četvrtu.