Zamenite imena, promenite (malo) okruženje i dobijate gotovo identičnu scenu onoj iz THE MATRIX RELOADED kada Neo i ekipa odlaze po Ključara.

Za mene, bilo kakve sličnosti između nekog dela i THE MATRIX RELOADED mogu da budu samo loš znak.

Od prvog minuta, loši znaci ne prestaju da se nižu.

Početak filma govori nam o vizionarskoj viziji velikog vizionara Kevina Flina, junaka prvog dela koji otrkiva neverovatan, virtuelni svet. Njegov mladi sin Sem sluša tatine priče o čudesnoj budućnosti, ali onda Kevin nestaje i ostavlja sina sa nimalo virtuelnim babom i dedom.

U međuvremenu, sin odrasta u nezadovoljnog, ali vrlo kul i šik mladića koji želi da iz nedefinisanih razloga sabotira sopstveni kompaniju nindža tajnim upadima, uprkos činjenici da je poseduje. Doduše, svi veliki lopovi kažu da je najteže upasti u sopstvenu kuću.
U startu, film nam govori da je Sem, baš kao i samo delo, vrlo, vrlo kul. Toliko kul da ima motor i padobran, u isto vreme.

Onda, misteriozno, Sem dobija poruku od starog oca. Malo retro-muzike kasnije i Sem se zatiče u virtuelnom svetu.
Avantura može da počne!

Ali, za mene, avantura ima ukus IKEA nameštaja. Imamo iste stvari kao i u originalnom TRON filmu, samo što su 3D. Iste šeme sa svetlosnim motorima i bacanjem svetlosnih frizbija. Istu nepovezanu priču o korisnicima, programima i frakcijama koje postoje samo da likovi imaju o čemu da razgovaraju između 3D scena.
Ovo je jako tužno, jer film nudi toliko mogućnosti poređenja vizija originala i nastavka – kako je svet kompjutera izgledao pre dvadeset godina?
Kako izgleda danas?
Šta nas čeka u narednim decenijama?

Na žalost, priča se bavi stvarnom komunikacionom tehnologijom sporadično i na vrlo banalan način, pomalo nalik osobi koja objašnjava šta je internet, a da ga lično nikada nije koristila.

Kao i MATRIX RELOADED, film gura kriptičnu priču o ”duhu u mašini” i načinu na koji će isti promeniti sve: nauku, filozofiju, religiju i skupljanje sličica, ali nikada ne čujemo kako tačno.
Ovo je za mene smrtni greh TRON: LEGACY. Umesto da bude zabavno ostvarenje bez trunke smisla gde se futuristički motori trkaju dok u pozadini roka odličan Daft Punk (najbolji element filma), imamo nezabavno ostvarenje koje nije moglo da odoli da ubaci malo popcorn cyber filozofije o kojoj bolno očigledno njeni pisci nemaju pojma.

Originalni TRON bio je revolucionaran, bez obzira što je podbacio na blagajnama, samo zato što nam je pružio viziju nekog drugačijeg sveta o kojoj su do tada samo maštali ljudi kao Vilijem Gibson.

Nastavak nam je dao identičnu stvar, skrojenu za MTV generaciju koja svakodnevno koristi neki I-uređaj, ali koju savršeno boli dupe da razmišlja šta se zapravo dešava iza te lepe, srebrne maske.