Taj nepostojeći pravac je mogao da stvori, recimo, Dejvid Linč, da je njegov omiljen film svih vremena CONAN THE BARBARIAN.

Zapravo, poređenje Konana i Jednookog, glavnog lika VALHALLA RISING nije besmisleno: obojica su bili porobljeni i primorani da se bore u kvazi-gladijatorskim igrama. Kao i Konan, Jednooki je vrlo sposoban ratnik. Ali, tu poređenje prestaje. Jer, Jednooki je misteriozni borac zarobljen u bespućima Skandinavije, odlučan ili nemoćan da proizvede jednu jedinu reč. Njegovi tamničari su nordijski pagani, ali nedaleko, grupa hrišćanskih ratnika sprema se da pođe u Jerusalim i sveti rat.

Zajedno sa Jednookim, krenuću u avanturu koja jako liči na loše LSD iskustvo u šumi.

Film je nasilan, ali nije se ni očešao o klasična ostvarenja ”viking” žanra. Traje samo 90 minuta, ali je to vreme podeljeno u poglavlja gde se naizgled dešava malo toga, osim tumaranja i umiranja. Mali razgovori koji se vode između likova mogu se podeliti na paranoisanje i besmisleno religiozno blebetanje. Da nije kostima, oružja i kasapljenja, film bi mogao da bude studentski rad o propalom hipi-kampovanju.

Međutim, i pored svega toga, ovo ostvarenje ostavlja dobar i, mnogo bitnije, jak utisak. Kinematografija deluje jeftino, ali sjajno koristi bezlične, hladne predele Skandinavije i mokra, močvarna bespuća ”zemlje na drugoj strani” kao kontrast sitnim, prljavim ljudima i njihovim trivijalnim delima. Lica, figure likova i retki ljudskom rukom napravljeni predmeti postavljeni su često na način koji formira fenomenalne, nadrealne slike, slično prvoj trećini filma THE NAVIGATOR: THE MEDIEVAL ODYSSEY.

Muzika, pogotovu moderne elektro numere, gradi tenziju koja kao da služi da obmane gledaoca povodom onog što sledi. Nekonvencionalno, ali sasvim u skladu sa ostatkom filma.

Najveća tačka spoticanja sigurno jeste sama priča, kao i ideje koje film (možda) prezentuje. Ovo će predstavljati problem u zavisnosti šta gledaoc očekuje; siguran sam da potpuna interpretacija nije moguća. Prirodno, i ja imam tumačenja, samo istovremeno smatram da su ona nisu tako bitna. Ipak, ne mogu da se suzdržim i moram da ukažem, bez želje da kvarim gledanje, na jednu istorijsku činjenicu. Kada su hrišćanski misionari došli do Skandinavije, ova religija se brzo proširila zato što su lokalci u liku Isusa Hrista prepoznali ne Odina, oca bogova, već tragičnu ličnost Baldera, njegovog sina. Ukoliko odlučite da pogledate ovaj film, možda primetite zašto mislim da je ovo bitno.

Bez obzira na odbacivanje mnogih konvencija, nedorečenost i jezivo spor tempo, ovo ostvarenje odaje utisak umetničkog dela koje od početka do kraja jasno zna gde ide.