U razgovorima, preko FaceBook profila i čega sve ne, odjednom su svi počeli da ostavljaju Kartmenove šale. To mi se nije svidelo ni malo.

Zašto? Zato što sam, nakon gotovo decenije konzumiranja raznih oblika umetnosti, došao do sledećeg zaključka: ukoliko je nešto neverovatno popularno, najverovatnije mi se neće dopasti. Dela koja govore svima, obično nemaju ništa pametno da kažu.

Tokom poslednjih meseci, činilo mi se da mi previše ljudi preporučuje film WALL-E.

Automatski, on je nestao sa mog filmskog radara kao NLO iznad pustinje u Nevadi.
Samo slučajan sklop okolnosti odgovoran je za moje gledaje ovog ostvarenja.

Ne mogu da se setim kada sam pogledao nešto ovako optimistično, lepršavo i smisleno.
Voli je robot za čišćenje otpada koji već stotinama godina uredno sređuje površinu Zemlje, pretrpanu kršom svake vrste. U ruinama nekadašnjeg grada, Voli i njegova bubašvaba su jedina pokretna bića, sve dok iz svemira ne dođe posetioc u obliku sonde po imenu Eva. Voli se odmah zaljubljuje, a njegova osećanja će ga povesti preko bespuća svemira, gigantskog broda-megapolisa, pa sve do nove budućnosti letargičnog čovečanstva.

Neverovatno je u kojoj meri ovaj film koristi neverbalnu komunikaciju. Voli, Eva i ostali roboti ”govore” samo u naznakama; sve ostalo se postiže mimikom i pokretima. Uprkos tome, sama priča poseduje dubinu solidne naučno-fantastične novele, kao i poruke o budućnosti čovečanstva koja se nazire iza hiper-konzumerizma.

Ali najbitnije, pozitivna energija kojom film zrači ne može da se ignoriše.
Ovo je ”feel good” ostvarenje u najboljoj formi, koje pri tome ne poznaje jezičke barijere i uzraste.