X-MEN: FIRST CLASS je snimljen sa ovim pravilom na umu. Ostvarenje pokazuje ogroman potencijal za inovaciju, koji se na trenutke vidi u neobičnim reziserskim odlukama i neočekivanim, pomalo isčašenim specijalnim efektima, ali narativno, ne uspeva da pobegne od neizostavnih klišea i hiper-patetike.

Film se dešava tokom ranih šezdesetih, kada se putevi Čarlsa Ksavijera i Erika Lenšera prvi put sreću. Dok prvi pokušava da pronađe i okupi mutante, drugi, osakaćen iskustvima tokom boravka u koncentracionom logoru, želi da pronađe čoveka koji je odgovoran i ubije ga. Ta osoba je Sebastijan Šo, i njegovo postojanje i zli, megalomanski planovi, spojiće dva buduća lidera mutanata u kontakt, ali ih i staviti na put večnog sukoba.

Oduševljenje obožavalaca X-Man serijala je razumljivo. U poređenju sa prethodnim delovima, X-MEN: FIRST CLASS je zaista neupredivo bolji. Poseban šmek daje odluka da se film smesti u epohu šezdesetih, zajedno sa tadašnjom geopolitičkom situacijom, ali i modnim trendovima, tehnikom i svim ostalim karakteristikama. Na trenutke, film liči na stare Džejms Bond priče.

Pored toga, glumačka podela poseduje samo jednu slabu tačku – Džejms Mekavoj kao profesor Ksavijer počinje kao neubedljiv, bledunjav plejboj, koji potom postaje super-ozbiljna, super-mudra, očinska figura.

U kontrastu sa fantastičnim Majklom Fasbenderom i njegovom sirovom harizmom, Mekavoj deluje zamorno.

Film ne pada na planu akcije od početka do kraja, a sama završnica je adekvatno dramatična. Naravno, to nije bio problem ni jednog X-MAN filma.

Uz malo odvažnijih odluka tokom pisanja scenarija i taktičke depatetizacije, X-MEN: FIRST CLASS mogao je da zađe u teritoriju filmova poput BATMAN BEGINS.