Super 8

Nisam siguran da li je SUPER 8 E.T.: THE EXTRA-TERRESTRIAL za nove generacije, ali siguran sam u nešto drugo: Džej Džej Abrams definitivno nije novi Stiven Spilberg.

Spilberg, voleli ga ili ne, dete je vremena koje je zahtevalo snove i opsednutost da se isti prenesu na veliki ekran. Abrams je dete vremena koje traži vizuelno spektakularnost kao osnov uspeha, a on mag koga zovete kada želite da osvežite neki koncep. Njegovi dosadašnji filmovi se mogu posmatrati kao eksperimenti: CLOVERFIELD je istraživao koliko viralni marketing može da izgura ”horor preživljavanja” ostvarenje srednjeg budžeta, od STAR TREK filma se očekivalo da ovaj univerzum, izbeljen do neprepoznatljivosti veštim Abramsovim rukama, predstavi novoj publici.

SUPER 8 je proizvod koji današnjoj deci prodaje novog malog, buljavog vanzemaljca koji samo želi da zove kuću.

Grupa prijatelja, od kojih je jedan nedavno izgubio majku, obožava da pravi filmove. Dok snimaju scenu na izolovanoj železničkoj stanici, vojni teretni voz se prevrće nakon sudara sa kamionom. U haosu koji sledi, njihova kamera sa filmom od 8 milimetara snimi nešto neverovatno. Uskoro, u grad stiže vojska, a grupa prijatelja svhata da se nešto veliko dešava.

Abramsov vanzemaljac je, sasvim očekivano, krvoločno čudovište koje je, doduše, sa razlogom ljuto. Naravno, fetišizacija neprikazivanja koju Abrams religiozno primenjuje koristi se i ovde – ne vidimo vanzemaljca skoro do samog kraja.

Ovo nije morao da bude smrtni greh: on leži u činjenici da se film suvište sporo i difuzno razvija, a još gore, pri tome nas nedovoljno zbližava sa glavnim likovima, bez obzira što kopira šemu drugih dečjih filmova. Zato je tu bucko komičar, onaj štreber koji neće da upadne u probleme, glavni dečak i njegova ubrzo-će-da-bude devojka i onaj koji je opsednut gedžetima/vatrometima i eksplozijama/nešto treće. Međutim, družina ipak nije kao ona iz filma THE GOONIES, a ne pružaju nam previše razloga da nam do njih bude stalo.

U poslednjoj trećini, film ulazi u primereniji ritam i postaje hororičniji, ali onda završava potpuno odsečno, uz patetičnu poentu.

Prosečnost ovog ostvarenja je dodatno zakucana promotivnom kampanjom koja ga je plasirala kao nešto netipično i super-misteriozno: umesto toga, dobili smo klasično dečje ostvarenje, i po formi i po sadržaju, koje nema dovoljno toga da ponudi publici preko 16. godina.

Komentari: